DOPISNICA IZ BANATA 203 - Ljubomir Živkov: Herbarijum
Koliko smo, grešna nam i danas duša, vrapčijih gnjizda poharali, samo da bismo držali u rukama ta nestvarno savršena pegava jaja; kad bi vodeći prirodnjaci bili na okupu, jaja bi bila polupana na ovećem vrelom kamenu, kakvih je bilo u Dolji, postojala je teorija da se na taj prirodni i besplatan način jaja, toliko sitna, mogu ispeći i izgledaće kao fruštuk za patuljke, što se nije obistinilo, možda zato sto nismo imali uveličavajuće staklo, ali bilo je zadivljujuće i videti tako malo žumance i belance. Želja za neposrednom spoznajom je – kao i kod Darvina, uostalom – odnela prevagu nad bolećivošću prema malim i bezopasnim stvorenjima. Bilo nam je zabranjeno da diramo golupčija jaja, polovina našeg tavana pripadala je golubovima, njihova smo jaja, bela kao sir, ipak uzimali u ruke, iako nam je rečeno da golubica posle neće hteti da leži na njima i da nećemo imati golupčiće. Najzaštićenija pripadnica naše faune bila je žaba, njih je bila puna Dolja, utrine, Mrtvaljoš: ako ubiješ žabu, umreće ti mati, nismo videli algoritam, nije bilo primera da je neko umro zbog toga, ali možda u našem srezu niko nije to uradio, pa nije bilo ni posledica.
Vijali smo kokice, u udžbeniku za poznavanje prirode i društva ćemo ih prepoznati, zoologija ih vodi kao gundelje, bilo nam je neobično što ih je neko fotografisao, i to u boji, u prirodnoj veličini, susret je bio neočekivan, kao kad odeš u Orlovat na posedak, kad tamo, pored Nujine bude stoji neki Farkaždinac; za kokice nije bilo lovostaja ni milosti, letele su iznad žita koje je još nije vlatalo i važile su za štetočine koje bi mogle desetkovati prinos, a nisu bile dovoljno brze da umaknu raspomamljenim pionirima, ulovljeni primerci držani su u praznoj kutiji šibica, neke su bivale puštene, premda nisu bile baš poljubljene, kao što sada ribolovci urade sa upecanom ribom pre nego što je vrate u njenu prirodnu sredinu, a neke su, nije to prijatno ni kazati, skončale na lomači, iako nisu bile ni krivoverke ni veštice.
Pauk koji je možda i zadremao u svom skromnom i jedva primetnom skrovištu na utrinama, bio je pecan na crnu smolu sastruganu sa bandera, ili na smolu boje meda koja se ponekad sijala na hrapavoj kori šljive – suza od ćilibara. Loptica zalepljena na kraj kanapa spušta se u paukovu jazbinu, a nju odaje krug: malen i teško uočljiv, ipak odudara od pukotina koje su ne hajući za simetriju napravili kiša i sunce; za pauka nismo imali izgovor koji smo donekle imali za kokice, nije pravio nikakvu štetu, ne zna se je li u dnu rupe uopšte i imao paučine, a ako je i jeste imao, to niko nije morao da skida pajalicom.
Jednog juna, možda 1956. godine sam bio ubrao nekoliko strukova bulke, naspram zelenog žita koje im je dragovoljno bilo pozadina, činile su se još crvenijim i još vatrenijim nego što su bile, ali su uvenule u mojim rukama i na moje oči, nije bilo sumnje da im je moja zadivljenost došla glave.
Proveli smo nekoliko godina bez nasilja prema živom svetu, stasali za biologiju, kad je pala naredba da svako napravi herbarijum. Pokazan nam je uzorak, herbarijum nekog starijeg odlikaša, sačuvan iako je autor možda već položio malu maturu, herbarijum i jeste zato da živi duže nego biljke od čijeg je cveta, lišća ili nežnih stabala i korenja nastao.
Ono što su Egipćani radili sa celim faraonima trebalo je ja da radim sa biljem iz našeg klimatskog područja, a sam pogled na zgnječene cvetove, smeđe i suve, budio je zebnju pred smrću i propadanjem, za mene je taj prvougledani herbarijum bio katalog smrti, gori od sasušenog leptira probodenog čiodom; jesam kao i svi brao mlečiku, samo da bih se stoti put uverio da će iz otkinutog stabla poteći kap mleka koje ne sme da se lizne, plod sleza služio je da na nadlaktici napraviš privremene boginje, ali nisam te biljke dodatno muštrao, sad je trebalo da berem silne cvetove, da kidam nežne biljke sa njihovim korenom, neke su žilice tanje od ibrišima, trebalo je da ih držim pod pritiskom dok ne postanu pljosnate i suve, pripravne za faraonsku večnost, poređane pored drugih nesrećnica sa kojima ih mati priroda nije nikad povezala.
Herbarijum je bio kruna svega što smo te godine pravili. Odgađao sam sakupljanje i sušenje do poslednjeg momenta, srećom po mene i meni slične, uspostavila se izvesna berza bilja, jer su neke učenice imale duplikate, mogao si da se menjaš, ili da naprosto prosiš, kad je zagustilo nabrao sam i sam nešto sezonskog rastinja, to sam, još okrutniji od prese, peglajzom preko pak-papira ubrzo priredio za herbarijum, uzdajući se u svoj lep rukopis (pisalo se o kom živom biću je reč i gde je lišeno života) i u ono što su mi drugi ljubitelji prirode udelili, za šta im ovim putem još jedared zahvaljujem.
--------------------
Radio-televizija Vojvodine http://www.rtv.rs
Servis odloženog gledanja i slušanja http://media.rtv.rs
Смотрите видео DOPISNICA IZ BANATA 203 - Ljubomir Živkov: Herbarijum онлайн, длительностью часов минут секунд в хорошем качестве, которое загружено на канал Radio-televizija Vojvodine - EMISIJE 17 Апрель 2020. Делитесь ссылкой на видео в социальных сетях, чтобы ваши подписчики и друзья так же посмотрели это видео. Данный видеоклип посмотрели 2,121 раз и оно понравилось 52 посетителям.
